Nematerijalna imovina i intelektualna svojina postaju sve značajniji proizvodi u današnjoj ekonomiji koja se bazira na znanju.

Appraisal Associaters ima bogato iskustvo u proceni vrednosti širokog spektra nematerijalne imovine i intelektualne svojine. Naše iskustvo obuhvata procenu vrednosti nematerijalne imovine i intelektualne svojine kao nezavisnih sredstava ili u kontekstu raspoređivanja cene preuzimanja:
Nematerijalna imovina i intelektualna svojina obuhvata:

 

Autorska prava Listu kupaca Baze podataka Dilerski ugovori Distributerski ugovori Ugovori o franšizi Goodwill

Zakupljena imovina Ugovori o licenci Patenti Profesionalni goodwill Profesionalne dozvole Ugovori o prihodima od intelektualne svojine

Formule i recepti Softver Tehnologija Trgovinski sporazumi Žigovi Trgovinski nazivi

 

Zašto se vrši procena vrednosti nematerijalne imovine i intelektualne svojine?

Postoje mnogi razlozi zašto bi trebalo proceniti vrednost nematerijalne imovine i intelektualne svojine. Najčešći razlozi su:

• Transakcije sa nematerijalnom imovinom i intelektualnom svojinom
• Finansijsko izveštavanje
• Ostali razlozi

 

Transakcije sa nematerijalnom imovinom i intelektualnom svojinom

Uobičajene transakcije, gde vlasnik intelektualne svojine želi da zna njenu stvarnu fer tržišnu vrednost, čine kupovina ili prodaja intelektualne svojine, investiranje intelektualne svojine u zajedničko preduzeće, pripajanje i preuzimanje. U takvim se slučajevima vrši procena vrednosti intelektualne svojine.

Finansijsko izveštavanje

Računovodstvo nematerijalne imovine je definisano Međunarodnim Standardom Finansijskog izveštavanja 38 - Nematerijalna ulaganja. U MSFI 38 - stav 75 navodi se sledeće:

“Nakon početnog priznavanja, nematerijalno sredstvo se vodi po revalorizovanom (procenjenom) iznosu, koji predstavlja njegovu fer vrednost na dan revalorizacije (procene) umanjenim za naknadnu akumuliranu amortizaciju i naknadne akumulirane indirektne otpise. U cilju revalorizacije (procene) prema ovom standardu, fer vrednost se utvrđuje u odnosu na aktivno tržište. Revalorizacije (procene) se vrše tako redovno da se knjigovodstveni iznos imovine na dan bilansa ne razlikuje materijalno od njene fer vrednosti".

Pored merenja fer vrednosti i obelodanjivanja nematerijalne imovine, nova računovodstvena pravila zahtevaju da se goodwill, koji proiziđe iz preuzimanja, testira da se utvrdi da li ima osnova za umanjenje vrednosti. MSFI 38 zahteva da se u preispitivanju knjigovodstvene vrednosti goodwill-a više primenjuju specifična znanja i stručno rasuđivanje nego jednostavna matematička umanjenja na bazi fiksnog godišnjeg otpisa.

MSFI 36 i MSFI 38 zahtevaju od preduzeća da izvrše tržišna ispitivanja kako bi se utvrdilo da li je vrednost goodwill-a umanjena. Takva ispitivanja je potrebno izvršiti u dve faze.

1. Prva faza jednostavno zahteva ponovnu procenu. Ako je procenjena vrednost veća ili jednaka knjigovodstvenoj vrednosti, vrednost goodwill-a se ne umanjuje. S druge strane, ako je procenjena vrednost manja od knjigovodstvene vrednosti, onda se pristupa fazi 2.

2. Svrha faze 2 je u tome da se izvrši raspodela ukupne vrednosti izveštajne jedinice (organizacioni deo, profitni centar) na stavke sredstava i obaveza. Sredstva se procenjuju kao pojedinačne stavke. Iznos fer tržišne vrednosti sredstava umanjen za vrednost obaveza daje fer tržišnu vrednost neto sredstava. Razlika između knjigovodstvene vrednosti neto sredstava i njihove fer tržišne vrednosti daje očekivanu fer tržišnu vrednost goodwill-a. Ukoliko je ova vrednost manja od knjigovodstvenog iznosa goodwill-a, onda knjigovodstveni iznos goodwill-a treba da se umanji za iznos te razlike.

Svrha MSFI 36 i 38 je u tome da se investitorima obezbede bolje finansijske informacije o uspešnosti izvršenog pripajanja odnosno preuzimanja. MSFI zahteva da za svrhe finansijskog izveštavanja preduzeća preduzmu niz složenih pitanja procene vrednosti. Ta pitanja obuhvataju:

• Procena vrednosti izveštajne jedinice iz perspektive hipotetičkog novog kupca, odnosno iz perspektive kompanije koja preuzima drugu kompaniju i koja primenjuje svoju strategiju za raspoređivanje stečene imovine.
• Primenu diskonta za neutrživost na vrednost izveštajne jedinice kada izveštajna jedinica više ne trguje akcijama na tržištu kapitala.
• Ocenu stvarne cene kapitala kada se koristi diskontovani novčani tok za procenu vrednosti izveštajne jedinice.

 

Ostali razlozi
Postoje mnogi drugi razlozi za procenu vrednosti intelektualne svojine. Neki od njih su: raspoređivanje cene pripajanja, reorganizacija preduzeća, finansiranje, itd.

 

Metodologija procene vrednosti nematerijalne imovine i intelektualne svojine

Snižavanje fiskalnih priliva usled primene strategija transfernih cena od strane kompanija postaje jedno od ključnih pitanja za poreske organe širom sveta.

U većini država poreske institucije očekuju da kompanije pripreme opsežnu dokumentaciju kojom bi se potkrepila vrednost intelektualne svojine i transfernih cena, uključujući opise kompanije i transakcije, detalje primenjenog metoda utvrđivanja transfernih cena i pretpostavke na kojima se ti metodi zasnivaju.
U praksi većine zemalja, tri primarna metoda za procenu vrednosti intelektualne svojine i analizu transfernih cena se, u zavisnosti od okolnosti, smatraju prihvatljivim, i to:

1. Prvi metod je poznat kao Uporediva Nekontrolisana Cena – UNC (Comparable Uncontrolled Price – CUP). U osnovi ovog metoda su prodajne cene identične imovine. Međutim, neophodno je korigovati tržišne podatke o prodajnim cenama kako bi se utvrdile razlike u vrednosti u odnosu na imovinu bez poznatog zaštitnog znaka. Jedan od nedostataka ovog metoda je da su interne transferne cene uobičajeno interno utvrđuju okviru preduzeća. Takođe, uzimanje opštih proseka može da bude nedovoljno detaljno da bi bilo prihvatljivo u slučaju eventualnih sporova.

2. Drugi metod je poznat kao Metod Maloprodajne Cene – MMC (Resale Price Method – RPM). MPC ima slične nedostatke kao UNC. Tako na primer, u mnogim slučajevima imovina ima poznatu katalošku maloprodajnu cenu. Ponekad se transferne cene precizno navode, kao na primer u slučaju prodaje nekretnina koje su podložne dokumentovanju poreza na prenos, ili kod robe široke potrošnje koje imaju utisnute bar kodove. Međutim, usled popusta ili razlika u uslovima kreditiranja, stvarne maloprodajne transferne cene mogu se u znatnoj meri razlikovati, što dovodi do nepouzdanih obračuna bruto zarade. Od samog početka, poreski obveznik, koji primenjuje bilo koji od ovih metoda se obično suočava sa osnovnim nedostatkom nepotpunih ili nepouzdanih informacija. Nasuprot tome, poreski obveznik ima potpun pristup kompletnim i tačnim informacijama o sopstvenim prihodima, rashodima ili obrtnim sredstvima. Stoga, obračun, koji se bazira na predviđenom povraćaju ulaganja u startu podrazumeva veću tačnost i pouzdanost.

3. Najbolji metod je poznat kao Metod Uporedive Dobiti – MUD (Comparable Profit Method – CPM). U svojoj suštini, ovaj metod se usresređuje na profitabilnost investicije odnosno povraćaj ulaganja, i to pre svega u odnosu na uporedive podatke o kompanijama koje svoje akcije kotiraju na berzama kapitala. Mišljenja stručnjaka su da se vrednost intelektualne svojine odnosno transferne cene najbolje utvrđuju na osnovu sadašnje vrednosti projektovanog budućeg prinosa.
Ostale, generalno prihvaćene metode, obuhvataju:

• METOD RASPODELE DOBITI (Profit Split Method), kojim se dobit u transakciji raspodeljuje na osnovu relativnog učešća svakog učesnika u kombinovanoj dobiti.
• NABAVNA CENA PLUS (Cost Plus), kojim se obračunava određena dodatna vrednost u odnosu na nabavnu cenu prodate robe ili izvršenih usluga drugoj kompaniji u grupi.
• MALOPRODAJNA CENA / MALOPRODAJNI MINUS (Resale Price / Resale Minus), koji polazi od konačne maloprodajne cene od koje se potom oduzimaju odgovarajuće bruto marže, kako bi se došlo do transferne cene za transakciju unutar grupe.
• TRANSAKCIONA NETO MARŽA (Transaction Net Margin), gde se analizira neto marža ostvarena transakcijom unutar grupe u odnosu na datu osnovicu kao što je promet, nabavna vrednost ili angažovani kapital.

Smatra se da je najspornije područje procene vrednosti intelektualne svojine način utvrđivanja dobiti od korišćenja patenata, žigova, robnih marki, autorskih prava, lista kupaca ili softvera. Naša stručnost u proceni vrednosti intelektualne svojine omogućava nam da klijentima pružimo savet u vezi prihvatljivih metoda koji bi se mogli primeniti u proceni vrednosti prava na intelektualnu svojinu i pripremimo dokumentaciju kojom se potkrepljuju utvrđene vrednosti ili transferne cene.

 

Proces procene vrednosti intelektualne svojine

Kao najbolji metod procene intelektualne svojine uglavnom se preporučuje primena usavršene verzije Metoda Uporedive Dobiti. Ovaj metod se zasniva na široko prihvaćenom modelu odnosa između marginalne nabavne vrednosti i marginalnog prihoda.

Vrednost sredstava. Potrebno je proceniti tržišnu vrednost svih sredstava u odnosu na lokaciju i/ili proizvodnu liniju, uključujući i nematerijalnu imovinu. Utvrđivanje cene se mora obaviti na takav način koji omogućuje adekvatan prinos od ulaganja u ova sredstva, i to po lokaciji i/ili po liniji proizvoda.

Diskontna stopa. Zatim se obračunava cena kapitala za svaku lokaciju i/ili liniju proizvoda i to poređenjem sa kompanijama koje posluju na sličnim tržištima i čije akcije se kotiraju na berzama kapitala.

Potražnja na tržištu. Izvodi se kriva potražnje za svaku liniju proizvoda na bazi odnosa cene i količine, nakon čega se procenjuje buduća pomeranja u krivi potražnje na osnovu životnog ciklusa proizvoda i promotivne strategije.

Cena ponude. Izvodi se cena koštanja u odnosu na količine za svaku liniju proizvoda, polazeći od cene koštanja na nivou kompanije uvećano za očekivani prinos od investicije.

Novčani tok. Projektuje se budući novčani tok za svaku liniju proizvoda i lokaciju, koristeći transferne cene kojima se maksimizira dobit na osnovu marginalnog prihoda.

Sadašnja cena. Maksimizuje se sadašnja vrednost budućeg novčanog toka za svaku liniju proizvoda i lokaciju. Model se ponavlja u više iteracija primenom alternativnih transfernih cena kako bi se došlo do optimalne cene.

Za primenu ovog usavršenog Metoda Uporedive Dobiti pojednostavljeni su zahtevi u pogledu pribavljanja podataka od uporedivih kompanija. Podaci od sličnih kompanija su uglavnom ograničeni na odnos između bete (promene cena akcija u datoj grani kao merilo rizika ulaganja) i racija obaveze prema kapitalu, koji se uobičajeno objavljuju za kompanije čije akcije se kotiraju na berzama kapitala. Podaci za krivu potražnje se mogu dobiti i izračunati na osnovu evidencije same kompanije. Ovaj metod ne zahteva detaljne i uglavnom nedostupne podatke od konkurenata, kao što su podaci o individualnim transakcijama ili detaljni podaci o troškovima i ceni koštanja.